Priča o Atlantidi

Istorijski spisi i hipoteze o lokaciji Atlantide

Na temelju svega što smo do sada razmotrili možemo zaključiti da je pretpotopno društvo koje je postojalo u severnoj Turskoj i okolnim područjima, a koje je uništeno usled izlivanja Crnoga mora, bilo mnogo naprednije i zanimljivije nego li smo do sada mogli očekivati.

A njegova su ključna obeležja, kao što je kult bika, matrijahalni sistem srodstva, iskorištavanje reproduktivnih procesa životinja i biljaka i izrazito napredne zanatske veštine, opstale čak sledećih nekoliko hiljada godina.

Kada je James Mellaart otkrio neuobičajeno razvijen pretpotopni grad Čatal Hojuk (Catal Hüyük), već je tada pomislio da se takav napredak nije mogao odvijati u izolaciji, već da je u njegovoj pozadini moralo postojati nešto mnogo veće. A kako smo videli, pretpotopno carstvo boginje Majke bilo je zaista veliko. To nas, navodi na pretpostavku da još mnogo toga nije otkriveno, bilo zato što odgovori leže u dubinama Crnog ili Sredozemnog mora, ili iz nekih do danas još neutvrđenih razloga.

Sve to nameće zanimljivo pitanje. Jesu li neki od poremećaja koji su doveli do postglacijalnog podizanja nivoa mora – tj., veliki crnomorski potop, ono što je uzrokovalo nestanak tuniškog jezera Tritonide, kao i druge lokalizovane poplave, uzrok nastanku predanja o potopu, ali i čuvene priče o potonuću Atlantide?

Prvi izvor - Platon

Sredinom 4. v. pr. ne., atinski filozof Platon, u svoja dva dijaloga, Timeju i nedovršenom Kritiji, ispripovedao je priču o izgubljenom kontinentu, koju je pripisao grčkom državniku Solonu, koji je umro oko 560. god. pr. ne. Trideset godina pre svoje smrti, oko 590. pr. ne., Solon je posetio tadašnju egipatsku prestonicu Sais u delti Nila, grad koji je bio u procvetu još u doba Prve dinastije, iako od njega danas nisu sačuvane nikakve ruševine. Onde se Solon sprijateljio s egipatskim sveštenicima koji su služili u drevnom hramu boginje Neith, one ‘crvene’, ‘amazonske’ boginje za koju smo ranije napomenuli da je bila staroegipatska kopija velike boginje Majke.

Saiški su sveštenici rekli Solonu da je ta boginja, ‘koja je jednako volela rat i mudrost’ (i, kako su verovali, bila je pandan grčke Atine), u pradavno doba osnovala njihov grad i utemeljila zakone, zanate i delatnosti. Nadalje, rekli su mu da poseduju pisane zapise iz minulih vremena, uključujući predanja o velikim poplavama i drugim katastrofama. U nekima od tih zapisa spominje se „ostrvo smešteno ispred tesnaca kojega vi [Grci] zovete Heraklovim stupovima [Gibraltarska vrata].

To je ostrvo bilo sedište „velikog i čudesnog“ carstva kojim je vladalo deset kraljeva, odnosno pet blizanaca. To je carstvo vladalo „tim i nekoliko drugih ostrva kao i drugim delovima kontinenta“, i bilo je „veće od Libije i Azije zajedno“. Ali tada: „… usled strahovitih potresa i potopa, tokom jednog jedinog dana i sledeće pogubne noći, ostrvo Atlantida potone u more i nestade. Stoga je more sada tamo neprohodno i neispitano, jer smeta plitko i muljevito dno koje je ostrvo, spustivši se, ostavilo za sobom.“

Prve pretpostavke lokacije Atlantide i istorijski izvori

Bilo kakve ozbiljne rasprave o Atlantidi onemogućuje činjenica da je ta priča više od veka kolala medu senzacionalistima, i da su ugledni naučnici zazirali od samoga pomena na nju. Godine 1882., američki advokat i političar Ignatius Donnelly, u svom je bestselleru Atlantis: the Antediluvian World izneo tvrdnju da je Atlantida bila veliko ostrvo u Atlantskom okeanu i kolevka svih civilizacija sveta, koji je pre 9600. god. pr. ne. ležalo blizu Gibraltarskih vrata.

Donnelly je verovao da je Atlantida izvorište svih najvećih izuma civilizacije – zemljoradnje, tekstilne proizvodnje, navigacije, pisma, kompasa, pa čak i baruta. Osim toga, tvrdio je da o postojanju drevne Atlantide danas svedoči veliki podmorski planinski lanac, Srednjoatlantski greben. Isto tako, neke srodne osobine civilizacija s obe strane Atlantika, kao što su piramide, takođe upućuju na zajedničko izvorište – atlantidsku civilizaciju.

Kasnija naučna otkrića tragično su potkopala Donnellyjeve tvrdnje. Naprimer, geofizički nam dokaz govori da se na Srednjoatlantskom grebenu, koji je potonuo pre najmanje 60 miliona godina, nikada nije mogao nalaziti tako veliki, naseljen kontinent. A egipatske i meksičke piramide razdvaja više od tri hiljade godina. Ipak, to nije obeshrabrilo mnoge da napišu knjige na temu ‘atlantologije’, koje danas već prelaze brojku od 2000. A gotovo da nema naroda i mesta na Zemlji koja se nisu povezivala s tom izgubljenom civilizacijom. Među njima E. S. Ramage u svojoj knjizi Atlantis: Fact or Fiction? navodi sledeće: „Goti, Gali, Druidi, Egipćani i Skiti… Sredozemlje, Sahara, Kavkaz,… Južna Afrika, Cejlon, Brazil, Grenland, Britanska ostrva, Holandija i Pruska.“ Pukovnik brtanske vojske, John Blashford-Snell danas je navodno traži u Boliviji. Zato ne začuđuje što je čak i veliki pionir u istraživanju učinaka postglacijalnih porasta nivoa mora, Cesare Emiliani, posredno pretpostavio da su te pojave i priča o Atlantidi možda stvarno povezani, na šta su se njegovi kolege naučnici zaista surovo obrušili.

Sa jedne strane, veoma je bitno, kao i u slučaju priča o potopu, ne tumačiti Platonovu priču kao sveto pismo, ali ni kao potpunu izmišljotinu. Naprimer, budući da Egipćani pre 3000. god. pr. ne. nisu poznavali pismo, tvrdnju egipatskih sveštenika da je Atlantida uništena devet hiljada godina pre njihovog vremena, mogli bismo slobodnije protumačiti kao ‘nekoliko hiljada godina pre 590. god. pr. ne.’ Nadalje, iako se na temelju samog imena Atlantida često predpostavlja da se Platonovo ostrvo nalazilo u Atlantskom okeanu, ugledni klasičar, J. V. Luce, naglašava da to nije nužno tačno:

Ime Atlantida izrazito je obmanjujuće. Atlantida ne potiče od imena Atlantskog okeana. Lingvistički oba imena pripadaju, takoreći, istom naraštaju, kao brat i sestra, i oba potiču od imena Titana Atlanta, koji je na svojim leđima nosio nebeski svod. U grčkom jeziku to su pridevski oblici imena Atlant, u značenju Atlantovo (ostrvo) i Atlantovo more… Odlučite li, dakle, pri pokušaju utvrđivanja njezine lokacije poći od imena Atlantida, valja vam razmotriti gde se izvorno nalazio mitski Atlant.

Tu je tvrdnju vrednim otkrićima nedavno potkrepio arheolog Peter James. On je na temelju grčke mitologije utvrdio lokacije različitih članova Atlantove familije. Atlantov najpoznatiji brat bio je Prometej, koga su bogovi kaznili prikovavši ga uz stenu na Kavkazu, smeštenom na jugoistočnoj strani Crnoga mora, gde mu je orao kljucao jetru. Nadalje, Atlantova mitska majka bila je Azija, čije su ime drevni autori uglavnom povezivali sa princezom Lidijom na zapadnoj obali Turske, a ne nekom zemljom u blizini Atlantskoga okeana. Isto tako, šest od sedam Atlantovih kćeri povezivalo se sa područjem današnje Turske, a jedna je od njih, primera radi, bila majka Dardana, praoca Trojanaca.

Nadalje, legendarni Atlantov otac zvao se Japet, koga su Robert Graves i drugi naučnici poistovetili sa Jafetom, jednome od tri Noeva sina. Kako kazuje 10. pogl. Knjige Postanka, Jafetovi su sinovi bili: „Gomer, Magog, Madaj, Javan, Tubal, Mešak, Tiras.“ Za Gomera među njima pretpostavili su da je bio predak Simerana sa severne ili ruske obale Crnoga mora. Današnji čečeni tvrde da je Magog bio predak crnomorskog plemena koje se razdvojilo posle Potopa, pri čemu je jedan deo naselio područja severno od Crnoga mora, a drugi područja severno od Kaspijskoga jezera. Madejci se povezuju s kavkaskim Kurdima, a pretpostavlja se da su Grci potekli od Javana. Za Tubala smo ranije utvrdili da je povezan s Tibarenima sa severne obale Turske. I Mešaka smo povezali s turskim Mošanima ili Frigijcima. Iako znatno neodređenije, Tiras bi se mogao povezati s Tirenima ili Etrurcima, najvećom silom u Italiji 1. veka pr. ne., koja je takođe pokazivala neke snažne elemente kulture boginje Majke i za čiji smo jezik, koji do danas još uvek nije posve odgonetnut, ustanovili da sadrži sličnosti s jezikom drevnih stanovnika Lemna i verovatno su potiecali iz Turske.

Prema tome, većina područja na kojima su živeli ti narodi nalazila se na obalama Crnoga mora ili u njegovoj okolini, dakle ni približno u blizini Atlantskoga okeana. A čak ni naznake o Heraklovim stupovima iz legende o Atlantidi nužno ne upućuju na neku lokaciju u okolini Gibraltarskih vrata. Kako ističe Peter James, rimski pisac Servije primećuje sledeće u svome komentaru Vergilijeve Eneide: „Prolazimo pokraj Heraklovih stupova u Crnome moru kao i pokraj španske.“ čini se da Servije tu misli na Kijenske stene u Bosforu.

Sve to, međutim, podudara se sa Platonovim opisom osnovnih tvrdnji ‘atlantidske’ civilizacije, koje dele neke zapanjujuće sličnosti sa tvrdnjama ranije pomenutih poslepotopnih kultura boginje Majke

Državno uređenje i izgled Atlantide

Tako, naprimer, vredi pomenuti da je Atlantidom navodno vladalo „pet parova blizanaca“, što priziva u sećanje neobične dvojne kipce otkrivene u pretpotopnom Catal Hüyüku i na drugim nalazištima, kao i na kraljevske blizance slične Kabirima, koji se opet povezuju s kulturama boginje. što se tiče atlantidskih blizanaca, Atlant, kao „prvorođeni od najstarijih blizanaca“, očigledno je bio najstariji i, prema tome, imao je zakonito pravo nasledstva majčine kuće i okolne zemlje, koja je bila „najveća i najbolja“. To neosporno upućuje na zakon matrijahalnog nasleđivanja, za koji smo ustanovili da je prevladavao u kulturama božice od Turske do berberske Sahare. Čini se da su Atlant, kao najstariji sin i devet drugih prinčeva bili podložni unapred određenim, pisanim zakonima, koji su uređivali njihove međusobne odnose. Kako su egipatski sveštenici rekli Solonu:

Postojali su brojni posebni zakoni koji su obavezivali nekoliko kraljeva čija su imena zapisana na hramovima; ali najznačajniji među njima bio je onaj koji im je zabranjivao da međusobno ratuju i nalagao im je da priteknu u pomoć jedni drugima ukoliko bi ijedan od njihovih gradova pokušao svrgnuti kraljevsku kuću.

Bio je to sporazum o nenapadanju između atlantidskih kraljeva, istovetan onome koji je, kako smo pomenuli u poslednjem poglavlju, postojao između kanaansko-feničkih gradova-država, a verovatno i između eteokretskih gradova-država, sobzirom na to da njihovi gradovi nisu imali zidine za odbranu od pomorskih napada.

Isto tako, saiški su sveštenici Solonu jasno objasnili da je Atlantida, kako i dolikuje jednome ostrvu, bila pomorska civilizacija. A što se tiče pet bliznačkih kraljeva, rekli su mu sledeće:

„Oni, kao i njihovi potomci, naraštajima su nastanjivali brojna ostrva na otvorenome moru i njima vladali; i, kako smo već rekli, vladali su područjima koja se prostiru između [Heraklovih] stupova, sve do Egipta i Tirene [Etrurije].“ A sobzirom na veličinu atlantidskog carstva, „u njega su stizale najrazličitije stvari iz stranih zemalja“, iz čega možemo zaključiti da su Atlantiđani, kao i Kanaanci/Feničani, trgovali sa dalekim zemljama. Prisetimo li se Kanaanaca/Feničana koji su, kako smo rekli u poslednjem poglavlju, gradili velike luke na svojim ostrvskim bazama, Atlanđani su navodno:

„… u moru … izbušili kanal.. širok 90 i dubok 30 m, i dug pedeset stadija, koji je dopirao do krajnjih granica [njihovog ostrva], stvorivši, tako, prolaz do njega preko mora, koji je postao luka; pritom su ostavili otvor dovoljno širok da njime mogu prolaziti najveći brodovi… dokovi su obilovali trijerama i pomorskim trgovinama… kanali i najveće luke bile su pune brodova i trgovaca iz svih zemalja, radi čega je danju i noću odzvanjala zaglušujuća buka ljudskih glasova, zveketa i žamora.“

Saiški su sveštenici, dalje, Solonu rekli da su Atlantiđani „iz zemlje iskopavali sve što se u njoj može naći“. Očito je, dakle, da su Atlantiđani bili i vešti metalurzi. Nadalje: „… drva za tesarske radove bilo je u izobilju, a dovoljno je bilo i hrane za pripitomljene i divlje životinje… i najrazličitijih miomirisnih stvari koje rastu u zemlji, od korenja do bilja, drveća ili voćnih i cvetnih ulja, bujalo je u toj zemlji; a bilo je i uzgojenih plodova.“

Iz toga možemo zaključiti da su Atlantiđani bili i vešti drvodelje, stočari i poljoprivrednici. Saiški su sveštenici tvrdili da su Atlantiđani obrađivali kamen i da su bili stručnjaci za hidrauliku:

„Kamen… su iskopavali iz zemlje u središtu ostrva… Postojao je beli, crni i crveni kamen … Neke su njihove zgrade bile jednostavne, dok su druge gradili od raznobojnog, oku ugodnog kamenja … gradili su i nadstrešnice, od kojih su neke bile otvorene, a druge svođene, kako bi se zimi mogle koristiti kao tople kupke… Kišnicu su usmeravali u Posejdonov lug, u kojem su rasla raznovrsna lepa i visoka stabla, dok je preostali deo bio prekriven akvaduktima koji su se prostirali uz mostove do spoljnih krugova.“

Kako je istakao James Mellaart, zgrade u Catal Hüyüku bile su obojene belom, crnom i crvenom bojom, a mnogi su autori uočili i zapanjujuće sličnosti atlantidskih i eteokritskih vodovodnih sistema. Nadalje, Atlantiđani su se navodno u ratovanju koristili kolima na konjsku vuču:

„Stanovnici… su imali vođe koji su im se dodijeljivali skladno njihovim okruzima i selima. Vođa je bio obavezan osigurati šestinu bojnih kola, tako da je ukupno bilo deset hiljada bojnih kola; morao je osigurati i konje i jahače za njih, kao i dva konja za vuču bez kola, zajedno s jahačem koji će se moći boriti kao pešak, noseći mali štit i koji će imati vozača bojnih kola, koji će stajati iza oklopnika da upravlja s dva konja.“

To podseća na bojna kola na konjsku vuču, koje su koristili kanaanski narodi u severnoj Africi i njihovim obalnim gradovima-državama na istočnom Sredozemlju. Atlantiđani su navodno imali i trkalište na kojemu su se održavale trke konja. Središnji hram atlantidskog carstva bio je posvećen Kleiti i Posejdonu, osnivačima kraljevske dinastije. Zanimljivo je da Platon navodi Kleitino ime pre Posejdonovog, navodeći da je ona bila više božanstvo, što odgovara matrijahalnom sistemu nasleđivanja, koji je prevladavao među poslepotopnim narodima boginje. U drugim aspektima, međutim, čini se da se Platon, budući da je poticao iz patrijarhalne kulture, više usredotočio na Posejdonov kult.

Središnja znamenitost atlantidskog kulta navodno je bio „stup od orichalcuraa“ koji se nalazio u središtu ostrva, u Kleitinu i Posejdonovom hramu, što možemo uporediti sa običajem poštovanja stupova uvreženom među pomenutim narodima. Osnivači atlantidske dinastije na tom su stupu zapisali zakone, poput onoga o uzajamnom nenapadanju, kojima su bili podložni i sami kraljevi. A „naizmenično svake pete i šeste godine“ kraljevi su u hramu održavali posebnu ceremoniju, u kojoj je taj stup očito imao glavnu ulogu. Saiški su sveštenici rekli Solonu:

„Unutar hrama slobodno su se kretali bikovi … a deset je kraljeva imalo običaj ostajati u hramu, gde su, posle molitve … lovili bikove bez ikakvog oružja, samo uz pomoć štapova i omči. A bika kojega bi ulovili, položili bi na vrh stupa i onde ga zaklali, tako da mu se krv slivala niz sveti natpis…“

Posle toga bi, čini se, ispekli bikove udove i prineli ih kao žrtvu bogovima, dok su mu krv izmešali sa vinom koje bi vladari potom pili u čast bogova, zaklinjući se da će štititi zakone svojih predaka.

Naučnici poput Roberta Gravesa, J. V. Lucea i drugih, ispravno su primetili da taj opis kraljeva u lovu na bika podseća na obred preskakanja bika prikazan na freski iz eteokritskog grada Knossosa. Kao što se negde unutar svete palate u Knossosu zacelo nalazilo neko posebno područje u kome su se slobodno kretali kritski bikovi i u kojima su se izvodili obredi preskakanja bika, nešto tako sigurno je postojalo i u hramu na Atlantidi. Nadalje, čini se da su se i atlantidski kraljevi, kao i u eteokritskom obredu, morali pridržavati strogih pravila, kao što je zabrana korištenja oštrog oružja za vabljenje bika do mesta na kojem će biti žrtvovan, osim štapova i omči.

To je verno prikazano na na dva zlatna pehara iz sredine 2. veka pr. ne., otkrivenim u kraljevskoj grobnici u Vafiju pored Sparte. Kako ističe Robert Graves, Sparta je bila grad-država u kojoj se dvojni sistem kraljevstva – kao i ravnopravno učešće žena u ratovima – zadržao čak posle uspostave indoevropskog patrijarhalnog oblika društva u drugim zemljama. U svakom slučaju, na prvom od dva spomenuta pehara prikazana su dva muškarca (verojatno dva kralja), koji naizgled neuspešno pokušavaju namamiti bika u zamku koristeći se samo mrežama i užadima. Vidimo kako lete vazduhom kao krpene lutke, dok ih bik, razbešnjen njihovom drskošću, divljački baca uvis. Na drugom peharu, pak, lovci su se odlučili na drukčiji, mnogo uspešniji pristup. Naime, bika pokušavaju privući i umiriti kravom, što jednome od muškaraca omogućava da ga lako sputa.

Iz tih prizora jasno proizlazi da inteligentna primena seksa nadvladava surovu snagu. čini se, dakle, da su ljudi koji su oslikali pehare iz Vafija, Eteokrićani, kao i danas još uvek tajanstveni Atlantiđani, verovali da se bik ne sme prinositi na žrtvovanje uz prolivanje krvi. To neizbežno nameće pitanje je li taj obred, sa svim propratnim opasnostima, poticao iz starijeg, možda pretpotopnog razdoblja, kada su ljudi naučili pripitomljavati stoku.

Ustvari, otkrivene su neke veze između kultura zapadne Turske i atlantidskog obreda žrtvovanja bika na stupu. Peter James je otkrio novčić iskovan u Troji u rimsko doba, na kojem je prikazan bik koji visi na stupu, dok sa njegove leve strane stoji boginja Atina, u čiju je čast, naizgled, žrtvovana ta velika životinja. Poznato je da su u Atininom hramu u Troji služile lokridske sveštenice iz matrijahalnog plemena Lokrana poreklom iz Turske. Pripadnici toga plemena, koji su se posle preselili u južnu Italiju, poštovali su veliku boginju Majku. Takvi tragovi, dakle, upućuju na pretpostavku da priča o Atlantidi nije samo plod Solonove ili Platonove mašte, nego se sigurno zasniva na stvarnom, iako zaboravljenom društvu velike boginje Majke, koje je uništeno u katastrofalnom potopu, premda ne znamo tačno gde i kada.

Još pretpostavki o lokaciji Atlantide

Sličnosti trojanskog i atlantidskog kulta bika za Petera Jamesa bile su toliko ‘neosporne’ , da je predpostavio da je priča o Atlantidi nastala u zapadnoj Turskoj. Prema njegovom stajalištu, koje je izneo neposredno pre objavljivanja Ryanove i Pitmanove hipoteze o crnomorskom potopu, Atlantida je najverovatnije bila izgubljen frigijski grad Tantal, koji je on smestio istočno od Izmira na zapadnoj obali Turske, u okolini planine Sipylus. čini se da je to onaj isti izgubljeni grad o kome govori Pausanija, grčki putopisac s početka 2. veka.ne., a koji u svojoj raspravi o potresima primećuje sledeće:

„Slična sudbina [tj. potres] zadesila je grad na gorju Sipylus koji je nestao u ponoru, a iz te pukotine u planini izbila je voda i ponor je postao jezero Saloe. Ruševine grada mogle su se videti na dnu jezera sve dok ih nije prekrila vodena bujica.“ Na podnožnju gorja Sipylus doista se, sve do novijeg doba, nalazilo jezero koje je posle pretvoreno u poljoprivredno zemljište.

To bi značilo da se onde uistinu mogao nalaziti drevni grad, koji je potonuo zbog nekih seizmičkih poremećaja uobičajenih u zapadnoj Turskoj – iako nije sigurno je li to bila legendarna Atlantida.

Međutim, pre Jamesove teorije o ‘turskoj Atlantidi’, neki su naučnici uočili velike sličnosti između obreda žrtvovanja bikova, koje su navodno izvodili atlantidski kraljevi, i obreda koji su postojali na Kritu u doba Eteokrićana. Još 1909., kada je Arthur Evans punio novinske članke svojim otkrićima u Knossosu, naučnik s Queen’s University u Belfastu, K. T. Frost, objavio je sledeći članak u časopisu Times:

„Velika luka [Atlantida] sa svojim brodovljem i trgovcima koji su onde dolazili iz svih zemalja, doteranim kupalištima, trkalištem i obredima žrtvovanja bika, u potpunosti je, iako ne isključivo, minojska; ali, kada čitamo kako se u „Posejdonovom i [Kletinu] hramu [lovi bik] bez oružja, već samo štapovima i omčama“, to je bez sumnje opis arene sa bikovima u Knossosu, koja je oduševljavala strance i potakla nastanak legende o Minotauru.“ A Robert Graves napisao je sledeće 50-ih godina prošlog veka:

„Iz nekih pojedinosti Platonovog opisa, kao što je žrtvovanje bikova na stupu i sistemi izmene tople i hladne vode u Atlantovoj palati, jasno proizlazi da je reč o Krićanima, a ne o nekom drugom narodu.“

Nasuprot Frostovom i Gravesovom zavidnom znanju, glavna poteškoća pri pokušaju identifikacije Atlantide s eteokritskom Kritom proizlazila je iz činjenice, da ne postoji nijedan dokaz da se na Kritu ikada dogodila diluvijalna katastrofa onih razmera koja je uništila Atlantidu. Međutim, krajem 1960-ih, grčki arheolog Spyiridon Marinatos započeo je iskopavanja na egejskom ostrvu Teri, pri čemu je otkrio nepobitan dokaz vulkanske erupcije koja se dogodila oko 1500. god. pr. ne. U tom su potresu uništena eteokritska naselja na ostrvu. Kako tvrdi dr. James Mellaart, postoji i drugi, do danas neobjavljen tekst iz istog razdoblja, poreklom iz pokrajine Arzave u zapadnoj Turskoj, a koji opisuje kako su se prognani Terani posle naselili na ostrvo Rodos. A sobzirom na razmere te katastrofe, njene su posledice nesumnjivo uticale i na Krit, koj je smješten 97 km južno od Tere. Budući da su cunamiji, odnosno veliki plimni talasi koji poplavljuju okolne obale, jedna od najrazornijih posledica takvih vulkanskih erupcija sa žarištem u moru, možemo logično objasniti kako su Eteokrićani, ukoliko su oni doista bili Atlantiđani, mogli preživeti katastrofu koja je zadesila Atlantidu. Tu teoriju izneo je sam Marinatos, a uskoro su je potvrdili i grčki seizmolog A. Galanapoulos, klasičar J. V. Luce i arheolog Nikolas Platon.

Treće moguće objašnjenje, koje je pre pola veka snažno zagovarao Robert Graves, jeste da je Atlantida možda bila amazonski grad Hersones koji se, kao i legendarna Atlantida, nalazio na ostrvu. Iako Hersones poznajemo samo iz mitova, prisetićemo se da je Diodor Sicilski, koji je znao da je Crno more nekada bilo jezero, napisao da se nalazio u središtu jezera Tritonide u severnoj Africi, i da je u 3.veku pr. ne. uništen u poplavi. Ranije smo pretpostavili da su se u taj ‘izgubljeni’ deo severne Afrike, neposredno posle crnomorskog potopa, možda doselili neki stanovnici područja u okolini Crnog mora. Sir Arthur Evans, koji je iskopavao Knossos, iako nije bio upoznat ni sa kakvim naučnim dokazima o nestanku dela stare obale Tunisa, uvek je verovao da su mnogo napredniji Eteokrićani poticali iz Libije, zemlje koja je za njega, kao i za drevne Egipćane, sigurno uključivala i Tunis. Sa gledišta Egipćana, Tunis se nesumnjivo može smestiti „ispred Heraklovih stupova“ (ispred Gibraltarskih vrata), gde su saiški sveštenici smeštali Atlantidu. I premda Egipćani nisu bili veliki pomorci, razumno je pretpostaviti da su saiški sveštenici bili upoznati sa velikim potresom koji je pogodio severnoafričku obalu na kojoj su živeli njihovi daleki preci.

Nadalje, Herodot piše da je u 1. veku pr. ne. na krajnjem zapadu severne Afrike još uvek živeo narod imenom Atlanti ili Ataranćani, koji su verovatno naseljavali područje nestalog jezera Tritonide. A Diodor Sicilski, koji je živeo na Siciliji i zato je verovatno raspolagao pouzdanim, tamošnjim predanjima, takođe je taj narod opisao kao „veoma civilizovan“. To očito nisu bile Amazonke, budući da su one, kako piše Diodor, prvobitno sa njima ratovale. Ali kako od istog izvora saznajemo da su Amazonke sklopile prijateljski savez s Atlantima otprilike u doba pre nestanka jezera Tritonida, Hersones je u vreme njegovog potonuća možda bio atlantidski i amazonski grad. Kako tvrdi Herodot, stanovnici tog tuniškog dela severne Afrike poštovali su, osim ratničke boginje Majke i Posejdona, kao i Atlantiđani, kako je Solon saznao od saiških sveštenika. Nadalje, o trkama konja i bojnih kola koje su organizovali Atlantiđani svedoči tzv. faza ‘letećeg galopa’ u umetnosti, kako ju je nazvao Henri Lhote, koju predstavljaju i tassilijski crteži na stenama. U Herodotovo doba, severno afrički narod koje on naziva Garamanćanima, a čije je ime, kao i turskog pomorskog naroda, Karijaca, Robert Graves povezao avelikom boginjom Majkom Kar, navodno su u napadima na hitre domorodačke stanovnike još uvek koristili četveroprege.

Prema tome, priča o Atlantidi možda je stvarno nastala u ‘izgubljenoj’ prestonici carstva boginje, koju su utemeljili potomci potopnih naroda, i koja je uništena u katastrofalnoj poplavi u određenom razdoblju posle potopa i pre otprilike 3000. god. pr. ne., kada je Sredozemno more progutalo veliki deo tadašnje obale Tunisa. Ako je to tačno, tada su neki preživeli možda pobegli na Kretu koja je pripojena carstvu božice, gdje su se asimilirali s Eteokrećanima i, tako, osnažili njihovu kulturu.

Međutim, kako smo na početku savetovali, ne valja nam precenjivati nijedno tumačenje Platonove priče o Atlantidi, koja je od doživela suviše mnogo iskrivljivanja da bi se mogla smatrati apsolutno verodostojnom. Pre svega, nedostaje egipatski tekst koji bi potkrepio ono što su saiški sveštenici rekli Solonu. I, iako ona možda doista utelovljuje izgubljeno sećanje o tome kako su se i gde u severnoj Africi ili na nekom drugom području, preživeli iz crnomorskog potopa možda privremeno naselili posle potopa, to tek trebamo dokazati.

Upoređenja radi, srodne priče o potopu možemo mnogo lakše potkrepiti. Naime, neosporna je činjenica da su mnoge od tih priča zapisane nekoliko stotina godina pre Platonovog rođenja, i to u sačuvanim tekstovima. A sobzirom da znamo da se crnomorski potop stvarno dogodio, ti su se tekstovi zacelo prenosili na temelju starijih usmenih predanja. Sumerani i Vabilonci odavno su ih ovekovečili na pločama ispisanima klinastim pismom. jevreji su ih zapisali u svicima Tore, a Grci, pošto su ustanovili svoj alfabet, jasno su pokazali da i oni poznaju tu priču.

Kako se, dakle, približavamo 1.veku pr. ne. – oko petsto godina posle crnomorskog potopa – postavlja se sledeće pitanje: u kojoj se meri u to vreme sačuvalo sećanje na taj potop, koji je događaj nauka danas nepobitno potvrdila?


Za više informacija poručite novu knjigu Veljka Milkovića

Panonska
Atlantida

Više o knjizi

Za više informacija o hipotezi lokacije Atlantide na prostoru Panonskog basena pročitajte

Panonska Atlantida
Veljka Milkovića

Pročitajte više